TRAŽI

Kultura i politika Volf Lepenis
Prevela s nemačkog Drinka Gojković
Godina izdanja: 2009
Format (cm): 21 cm
Broj Strana: 336

Cena: 913,00 din

Čak i u vreme strahovitih savezničkih bombardovanja Nemačke, Hitler je ubeđeno tvrdio da su uništeni domovi i izgubljeni ljudski životi beznačajni spram gubitka kulturnog blaga. Bar je, na taj način, nacistička propaganda upućivala poruku da nikakvo varvarsko razaranje ne može uspeti da slomi „firerov" umetnički duh. Poimanje smisla takvog stava započinje s razumevanjem knjige Kultura i politika.

Ova opčinjavajuća knjiga, izuzetna ne najmanje i zbog neupitne objektivnosti svog autora, govori o spornoj, katastrofičnoj, tako nemačkoj, navici da vrednuje kulturna dostignuća iznad svega drugog i da kulturu posmatra kao plemenitu zamenu za politiku. Volf Lepenis ispituje kako je ta tendencija uticala na nemačku istoriju od kasnog osamnaestog veka do danas. On navodi da je nemačko uzdizanje umetnosti iznad politike suštinsko za razumevanje posebne prirode nacizma: činjenica je da su i Hitler, kao i mnogi drugi iz njegove okoline, bili neostvareni umetnici i frustrirani intelektualci koji su, reklo bi se, upražnjavali politiku kao medijum kojim su zamenjivali umetnost.

U nizu istorijskih, intelektualnih, književnih i umetničkih esejističkih vinjeta punih iznuđenih aforizama, ova knjiga širokog zamaha poseban prostor daje Geteu i Tomasu Manu, ali nam autor skreće pažnju i na vrlo različite ličnosti - od Novalisa, Volta Vitmena, Lea Štrausa do Alana Bluma. Ona govori o nemačkoj opsednutosti kulturom i kako je osećaj kulturne superiornosti i omalovažavanja politike uticao na njene odnose sa drugim zemljama, posebno sa SAD, Britanijom i Francuskom.

Volf Lepenis (1941), profesor Slobodnog univerziteta u Berlinu (1970-1986), šef Evropske katedre na Collège de France u Parizu (1991-1992), stalni član prinstonskog Instituta za viša istraživanja (Institute for Advanced Studies, od 1982) i direktor Berlinskog naućnog kolegija (Wissenschaftskolleg zu Berlin, 1986-2001), autor je i priređivač preko petnaest knjiga iz sociologije i kulturne antropologije. Posebno su važne Lepenisova doktorska disertacija Melanholija i društvo (Melancholie und Gesellschaft, 1969), studija o socijalnoj uslovljenosti melanholije kao fenomena pokidane komunikacije s društvom; Kraj istorije prirode (Das Ende der Naturgeschichte, 1976), studija o istorizaciji prirodnih nauka i promeni njihovog somoodređenja u 18. i 19. veku; četvorotomna Istorija sociologije (Geschichte der Soziologie, 1981) u kojoj je Lepenis kao priređivač sabrao "studije o kognitivnom, socijalnom i istorijskom identitetu" te discipline; Tri kulture. Sociologija između književnosti i nauke (Die drei Kulturen. Soziologie zwischen Literatur und Wissenschaft, 1985), istorija konstituisanja sociologije u Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj i problematizacija njene mogućne uloge u svetu industrijske civilizacije; Ponašanje i saznanje (Benimm und Erkenntnis, 1997), analiza krize evropske demokratije s pledoajeom za povratak vrednosnih parametara u nauku; i, dakako, Kultura i politika (Kultur und Politik, 2006), rasprava o fatumu nemačkog privilegovanja kulture u odnosu na politiku, njegovom udelu u rađanju nacizma i, implicite, o neophodnosti intelektualnog angažmana u kontekstu inherentne ugrozivosti demokratije.

Sam Lepenis je angažovani intelektualac, pojava koja se u Nemačkoj takoreći tradicionalno smatra retkošću. Njegova zainteresovanost za društveno, javno dobro (u razmerama znatno širim od nacionalnih) i njegovo uverenje da nauka može imati uticaja na politiku, ispoljili su se naročito kada je preuzeo rukovođenje jedinstvenom evropskom naučnom institucijom, Berlinskim naučnim kolegijem. Od visoke akademske ustanove koja je 1980. i osnovana da bi bila središte bogate naučne komunikacije Lepenis je tokom svog mandata stvorio "možda najpodsticajnije i najslobodnije mesto u Evropi". U programe Kolegija uveo je živu saradnju sa istočnoevropskim, bliskoistočnim i afričkim intelektualnim svetom. Postao je graditelj institucija: po uzoru na Berlinski naučni kolegij osnovao je istorodne i srodne institute: Collegium Budapest u Budimpešti; Institut nove Evrope (New Europe College) u Bukureštu; Bibliotheca Classica u Sankt Peterburgu; Znak Juga - unapređenje znanja (POINT Sud - Muscler le savoir), istraživački centar u prestonici Malija Bamaku, u Zapadnoj Africi. Inicijator je velikog istraživačkog projekta "Evropa i Bliski istok u Jerusalimu", koji povezuje izraelske, palestinske i nemačke istraživače.

"Nema više daleke tuđine", rekao je Lepenis primajući 2006. - u Paulskirhe, Pavlovoj crkvi, simboličnom mestu nemačke demokratije - visoku Nagradu nemačkog knjižarstva za mir. U tom duhu, Lepenis odbacuje preteću sliku sukoba civilizacija i zamenjuje zapadnoevropski koncept "društava koja poučavaju", Belehrungsgesellschaften, konceptom društava koja uče jedna od drugih, Lerngesellschaften. Još početkom devedesetih, u eseju O prevodljivosti kultura napisao je: "Pitanje prevodljivosti kultura ključno je pitanje modernog sveta."

Volf Lepenis sebe opisuje kao "srećnog intelektualca". Nespojiv spoj? Naprotiv: srećan je onaj intelektualac, rekao je, koga ne razdire protivrečnost između utopije s jedne strane i melanholije s druge, između želje da savršeno uredi svet i osećanja da su mu ruke vezane, da ne može učiniti ništa.

D. G.

Ostale knjige iz edicije

Preporučujemo
Hronike Bob Dilan

Dogodilo se. Ipak i najzad: Bob Dilan je svoj život i pero uzeo u svoje ruke i dao nam na uvid fragmente svog bogatog stvaralaštva. Posle stotina knjiga i hiljada tekstova koje su o njemu objavili drugi, evo ga u ulozi sopstvenog tumača. Hronike nisu standardna autobiografija niti samo ispovest; već vrlo važan dokument o vremenu i životima nekoliko poslednjih generacija druge polovine 20. veka koje su verujući u utopiju menjale sve(s)t.

Više o knjizi
Nagrada "Miloš Đurić" Tamini Šop i Geopoetici

Nagradu za najbolji književni prevod iz oblasti proze "Miloš N. Đurić", koju svake godine tradicionalno dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije, ove godine dobila je Tamina Šop za prevod romana „Priručnik za inkvizitore“ Antonija Loba Antuneša u izdanju Geopoetike. Nagrada "Miloš N. Đurić" svake godine uručuje se za najbolji prevod poezije, proze i esejistike. Geopoetika je bila više puta nosilac ovog prestižnog književnog priznanja, a ove godine ga dobija drugi put za redom...

Dalje
Najčitanije

Muškarci bez žene Haruki Murakami @Svet proze

Lutkar Justejn Gorder @Svet proze

Žena crvene kose Orhan Pamuk @Svet proze

Sila Dobrote Danijel Goleman @Slobodni svet

Hronika sumnje Vladislav Bajac @Svet proze

Lutka od Marcipana Muharem Bazdulj @Svet proze

Pape Satan Aleppe Umberto Eko @Slobodni svet