TRAŽI

Nije to ništa strašno Džulijan Barns
Preveo s engleskog Ivan Filipović
Godina izdanja: 2008.
Format (cm): 24
Broj Strana: 199
Povez: Meki

ISBN: 978-86-61450556

Cena: RASPRODATO

Barnsova knjiga razmišljanja na temu smrti, kako i on sam kaže, nije njegova autobiografija. Ali jeste porodični spomenar, ili još preciznije - intimna istorija njegove porodice. Kroz reči Džulijana Barnsa odzvanjaju reči njegovog brata (filozofa), njihovih roditelja, kao i roditelja njihovih roditelja.

Rasprava o strahu od smrti, teme koja pripada svim bićima, vodi se i sa Bogom i o Bogu. Barnsovo intimiziranje sa smrtnošću zapravo je jedna vrsta ritualnog plesa kao odbrane od neminovnog.

Knjiga koja ne pripada nijednom žanru, a može biti putovanje u misterioznost sećanja, filozofična spekulacija, oda životu i umetnosti - ali i knjiga koja se čita kao roman. No, ono što je važnije od činjenice da ju je teško klasifikovati jer nije podložna kategorijama, jeste da je ona mudra, duhovita, zabavna i puna iznenađenja. Neki oduševljeni kritičari, doduše, smatrajući da je njome Barns sebe prikazao u do sada najboljem spisateljskom svetlu, otišli su korak dalje i smislili joj žanr - barnsanijana.

I sam naslov Nije to ništa strašno kazuje kako se Barns prema smrti odnosi istovremeno i mudrački hladno i crnohumorno. Reč je o svojevrsnom času anatomije ljudske smrtnosti. Najveća vrednost knjige jeste što je ona jednovremeno (i doslovno) smrtno ozbiljna, majstorski zabavna i iznenađujuće bučno vesela.

Vladislav Bajac

„(Barnsova) sposobnost da zabavi, probudi radoznalost i uvuče vas u tekst prefinjenošću stila, čini ovu tmurnu temu neodoljivom za čitanje."

The Financial Times

„Barns među (britanskim) romanopiscima poseduje, verovatno, najveću sposobnost filozofskog mišljenja."

London Review of Books

Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver.

Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine.

Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989), Troje (1991), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000), Cepidlaka u kuhinji (2003), Sto od limunovog drveta (2004), Artur & Džordž (2005), Nije to ništa strašno (2008), Puls (2011), Ovo liči na kraj (2011), Nivoi života (2013). Dela su mu prevedena na više od trideset jezika.

Živi u Londonu.

Ostale knjige autora

Ostale knjige iz edicije

Preporučujemo
Život i pustolovine Džeka Engla Volt Vitman

U toku 1852. godine mladi Volt Vitman (1819–1892) izdržavao se radeći prozaične poslove izvođenja radova na bruklinskim građevinama, a istovremeno je zdušno radio i na svoja dva rukopisa. Jedan je docnije postao najpoznatija pesnička zbirka slobodnog stiha u američkoj istoriji, knjiga koju je zavoleo ceo svet – Vlati trave. Drugi od ta dva rukopisa, roman, tada je objavljivan pod pseudonimom, u nastavcima u književnom časopisu Dispeč...

Više o knjizi
Geopoetici uručena nagrada za "Najčitaniju knjigu stranog autora 2017."

Na današnjoj svečanosti povodom 87. rođendana "Biblioteke grada Beograda", Geopoetici je uručena nagrada za "Najčitaniju knjigu stranog autora 2017.". Na osnovu podataka prikupljenih iz mreže Biblioteka grada Beograda, knjiga koja se prošle godine najviše čitala na teritoriji Opštine Beograd bio je roman turskog književnika i nobelovca Orhana Pamuka "Žena crvene kose". Prilikom svečanog uručenja, nagradu je primio direktor i glavni urednik izdavačke kuće Geopoetika, Vladislav Bajac. Ovom prilikom, nakon što ga je Geopoetika obavestila o nagradi, Orhan Pamuk je poručio srpskim bibliotekarima: “Veoma sam srećan zbog svojih čitalaca u Srbiji i nastaviti ću da pišem misleći na njih.”

Dalje
Najčitanije

O čemu govorim kad govorim o trčanju Haruki Murakami @Geopoetika

Gospodin Ka Vesna Goldsvorti @Svet proze

Tarantula Bob Dilan @Notni spisi

Destruktivne emocije Danijel Goleman @Krug

Muzej prepiske Šon Ašer @Intimna istorija

Njujorška trilogija Pol Oster @Svet proze

Vreme Ridiger Zafranski @Krug