Vesti

     Dogovoreno je, a u dogovoru su učestvovali svi osim Dede i mene, da bi trebalo da otputujemo na železničku stanicu čim uđemo u grad Lavov. Dogovoreno je od strane Oca da Deda treba da dangubi sa strpljenjem u kolima, dok ja dangubim na šinama čekajući voz glavnog junaka. Nisam znao kakav će mu izgled biti, a on nije znao koliko ću ja biti visok i plemenit. O ovome smo kasnije razmenjivali mnoge duhovitosti. Rekao je da je bio mnogo nervozan. Rekao je da je usrao pune gaće od straha. A ja sam mu rekao da sam i ja usrao pune gaće od straha, ali ako hoćete da znate zašto, to nije zato što sam se plašio da ga neću prepoznati. Amerikanca u Ukrajini je laganica prepoznati. Usrao sam se od straha što je Amerikanac, a ja sam priželjkivao da mu pokažem da i ja mogu biti Amerikanac.

     Nekoliko dana pre nego što će glavni junak stići, raspitivao sam se kod Oca da li mogu krenuti napred ka Americi kada uspem da diplomiram univerzitet. „Ne“, rekao je. „Ali ja to želim“, informisao sam ga. „Nije me briga šta ti želiš“, rekao mi je i tu bi obično bio kraj razgovora, ali ovog puta nije bio. „Zašto?“ pitao sam. „Zato što mi nije važno šta ti želiš, Šapka.“ „Ne“, rekao sam, „zašto ne mogu da krenem napred ka Americi kad diplomiram?“ „Ako želiš da znaš zašto ne možeš da kreneš napred ka Americi“, rekao je, otvarajući frižider u potrazi za hranom, „to je zato što ti je Pradeda bio iz Odese, i Deda ti je iz Odese, i Otac ti je, tj. ja, iz Odese, i tvoji sinovi će biti iz Odese. Takođe, ti ćeš mukotrpno raditi u Baština Tursu kada budeš diplomiran. To je neophodno zaposlenje koje je bilo dovoljno dobra premija za Dedu, dovoljno dobra premija za mene, biće dovoljno dobra premija za tebe.“ „Ali šta ako to nije ono što ja priželjkujem?“ rekao sam. „Šta ako ja ne želim mukotrpno da radim u Baština Tursu, nego želim da umesto toga mukotrpno radim negde drugde, gde mogu da radim nešto neobično i gde mogu da zaradim veoma mnogo valute, a ne samo sićušnu sumu? Šta ako ja ne želim da mi sinovi odrastu ovde, nego umesto toga da odrastu na nekom superiornom mestu, sa superiornim stvarima, sa višim stvarima? Šta ako budem imao ćerke?“ Otac je izvadio tri kockice leda iz frižidera, zatvorio frižider i udario me. „Stavi ovo na lice“, rekao je pružajući mi led, „da ne bi užasno izgledao i proizveo katastrofu u Lavovu.“ Tu je bio kraj razgovora. Trebalo je da budem pametniji.

     Još uvek nisam pomenuo da je Deda zahtevao da povede Semija Dejvisa Juniora Juniora s nama. To je bila još jedna stvar. „Ponašaš se kao budala“, obavestio ga je Otac. „Potrebna mi je njena pomoć da vidim put“, rekao je Deda upirući prstom u oči. „Slep sam.“ „Nisi slep i nećeš voditi kučku.“ „Jesam slep i kučka ide s nama.“ „Ne“, rekao je otac. „Nije profesionalno da kučka ide s vama.“ Hteo sam da dodam nešto na Dedinu polovinu, ali nisam želeo da ponovo ispadnem glup. „Ili ću ići sa kučkom ili neću ići.“ Otac je bio u prelivu. Ne kao da se našao u Letonijskom Finišu, već kao da se našao među Scilom i Haringom, što je, istinu reći, pomalo nalik Letonijskom Finišu. Bilo je vatre među njima. Video sam ovo već ranije i ništa na ovom svetu me nije više plašilo. Na kraju je moj otac popustio, ali je takođe dogovoreno da Semi Dejvis Junior Junior mora da odene posebnu košulju koju će Otac izraditi i na kojoj će pisati: OKO KOJE VIDI, ZVANIČNA KUČKA BAŠTINA TURSA. Ovo je smišljeno kako bi ona izgledala profesionalno.

     Ne izuzimajući činjenicu da smo imali poremećenu kučku u kolima, koja je razvila sklonost da baca svoje telo o prozor, vožnja je bila teška jer je auto takvo sranje da nije hteo da putuje brže od brzine kojom ja trčim, što je šezdeset kilometara na sat. Mnoga kola su prolazila pored nas, zbog čega sam se osećao drugorazrednim, naročito kada su ta kola bila opterećena težinom porodica, i kada su ta kola bila bicikli. Deda i ja nismo izgovarali reči za vreme vožnje, što nije nenormalno jer nikad nismo izgovarali mnogobrojne reči. Činio sam napore da mu ne žderem džigericu, ali je ipak jesam žderao. Na jedan primer, zaboravio sam da istražim mapu, pa smo promašili ulaz na autski put. „Molim te nemoj da me udariš“, rekao sam, „ali napravio sam minijaturnu grešku sa mapom.“ Deda je odalamio stop pedalu, a moje lice je bacilo kosku šoferšajbni. Nije rekao ništa veći deo jednog minuta. „Da li sam od tebe tražio da voziš kola?“ pitao me je. „Nemam dozvolu da vozim kola“, rekao sam. (Ovo je tajna, Džonatane.) „Da li sam od tebe tražio da mi pripremiš doručak dok se tu smaraš“, pitao je. „Ne“, rekao sam. „Da li sam od tebe tražio da izumiš novu vrstu točka?“ pitao je. „Ne“, rekao sam, „ne bih bio dobar u tome.“ „Koliko sam stvari tražio od tebe da uradiš?“ pitao je. „Samo jednu“, rekao sam, svestan da je popizdeo, da pizdi na sve strane i da će urlati na mene sa podužim trajanjem, ili čak sprovesti nasilje nada mnom, što sam i zaslužio, ništa novo. Ali nije uradio ništa. (Primi k znanju, Džonatane, da on nikad nije sprovodio nasilje ni nada mnom ni nad Malim Igorom.) Ako želite da znate šta je uradio, zarotirao je kola, te smo se vozili nazad do mesta gde sam skrojio grešku. Obuhvatila je dvadeset minuta. Kada smo stigli do tog mesta, obavestio sam ga da smo stigli. „Jesi li potpuno siguran?“ pitao je. Rekao sam mu da sam potupuno siguran. Pomerio je kola pored puta. „Ovde ćemo stati i pojesti doručak“, rekao je. „Ovde?“ pitao sam, jer je to nije bilo impresivno mesto, samo nekoliko metara prljavštine među putem i betonskim zidom koji je delio put i farme. „Mislim da je ovo mesto prava premija“, rekao je, a ja sam znao da je elementarna pristojnost da mu ne protivgovorim. Smarali smo se na travi i jeli, dok je Semi Dejvis Junior Junior pokušavala da poliže žute linije autskog puta. „Ako ponovo zabrljaš“, rekao je Deda dok je žvakao kobasicu, „zaustaviću kola, a ti ćeš izaći sa stopalom u zadnjici. To će biti moja noga. Da li si razumeo?“