Vesti

Intervju s profesorom Zoranom Paunovićem @ 27.04.2020.

Profesor Zoran Paunović na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu predaje englesku književnost 19. i 20. veka. Potpredsednik Srpskog PEN centra i od 2018. godine dopisni član SANU, autor je studija o američkim romanima Vladimira Nabokova, eseja o angloameričkoj književnosti, odnosu srpske i američke književnosti 20. veka, te odnosu rokenrola i literature.

Intervju s profesorom Paunovićem vodila je Marija Nenezić, a objavljen je na sajtu RTS-a.

Odnos između književnog originala i prevoda sličan je odnosu između originala i kopije. Međutim, izuzetna prevodilačka veština i znanje ne ostavljaju prostor za „izgubljena značenja u prevodu“. Naprotiv, često su sa književnim originalom u ravnopravnom partnerskom odnosu. Prevod Džojsovog Uliksa, koji je uradio profesor Zoran Paunović bio je veoma zapažen, a takođe i napor da srpskoj čitalačkoj publici približi neke od najznačajnijih američkih pisaca koji imaju nesumnjiv uticaj na savremenu svetsku književnost.
Proces prevođenja književnih tekstova iz jednog u drugi jezik ozbiljan je i zahtevan posao a prevodilac pomalo i koautor. Trenutno, aktuelna pandemija, udarna je vest u celom svetu. Čini se, čak, da se običan čovek teško snalazi u obilju često protivurečnih informacija. Ako bismo se poslužili prevođenjem kao metaforom, a celu ovu situaciju doživeli kao materijal za neki literarni tekst, u koji žanr bismo sve ovo mogli da prevedemo i kakav bi bio mogući naslov knjige?

– Proteklih nedelja, u nastojanju da ovom što nam se događa damo nekakvo ime i određenje, nekakav kontekst koji bi nam pomogao da sve to bar malo bolje razumemo, mnogi taj koncept traže u ideji distopije, kao vida društvene zajednice i uređenja u kome je čovek tek slabašna biološka jedinka, lišena svih atributa koji ga čine čovekom i svedena na bezličnu cifru u prebrojavanju preživelih i onih koji to nisu.

Zaboravlja se, međutim, da je distopija čvrsto i precizno (premda na nehumanim principima) uređena zajednica. Tamo gde nema reda i sistema, gde se najvažnije odluke donose proizvoljno i hirovito, u ne uvek racionalnim i pribranim umovima, tamo ne možemo govoriti o distopiji, već samo o haosu, pometnji koja se iz pojedinačnog uma širi na čitavo društvo. A to je onda najbliže žanru psihološkog horora, ili romana katastrofe. Pri čemu najveća katastrofa nije sama bolest, već njene posledice u krhkom i po mnogo osnova nejakom društvu.

Zaslužni ste za prevode nekih klasičnih i modernih dela anglosaksonske literature. Nama se čini da je ona dovoljno zastupljena na ovim prostorima, ali, koliko je naše znanje o njoj bazirano na stereotipima?

– Stereotipi su opasni, i to najmanje dvostruko – najpre stoga što lenjim umovima olakšavaju da takvi, lenji, i ostanu, pošto im nude gotove, pojednostavljene predstave o vrlo složenim stvarima – a onda i zato su po pravilu netačni. Jer, stupanj uopštavanja koji stereotip (i kad nije zlonameran, a suviše često jeste) podrazumeva visok je do mere koja potpuno onemogućava nijansirano kritičko mišljenje. Što znači da je stvar ličnog izbora svakog od nas da li će prihvatiti stereotip po kome je, na primer, Džojs „težak“ pisac, a Uliks nesavladiv roman, ili će odlučiti da to proveri na jedini mogući način – čitanjem tog romana. Učini li ovo drugo, doći će do zaključka koji se zasigurno neće podudarati sa stereotipom, a na putu do tog zaključka prirediće sebi izuzetan duhovni doživljaj. Prema tome, stereotipe – kako u životu, tako i u literaturi – treba zaobilaziti u širokom luku.

Prevodite savremenog američkog pisca Dona DeLila koji nepogrešivo markira probleme savremenog sveta i kritički sve promišlja. On nije lak za prevođenje, a i od čitaoca zahteva maksimalnu koncentraciju. U čemu je, prema Vašem mišljenju, njegov doprinos savremenoj američkoj književnosti i može li jednom postati deo popularne literature ili je nemoguće to očekivati?

– DeLilo je hroničar i dijagnostičar savremene Amerike, a s njom i čitavog savremenog sveta – ako ne najveći, onda svakako jedan od najvećih. Pored toga je nesumnjivo i prorok: jer, s umetničkih i misaonih visina u kojima obitava njegova literatura, odlično se vidi budućnost. A ta budućnost – svedoče o tome romani kao što su Podzemlje, Tačka Omega, Nula K, i mnoga druga njegova dela – poprilično je zastrašujuća. Ovo poslednje je i glavni razlog zbog koga DeLilovi romani nikad neće dospeti u kanon popularne literature.

Ljudi vole da čitaju, ako ne o srećnim ljubavima u egzotičnim predelima, onda bar o nesrećama koje se događaju drugima. Nesreće o kojima piše DeLilo, međutim, tiču se svih nas. To su priče o ljudima koji su pokvarili najpre sebe, a onda i planetu na kojoj žive, i koji sada za taj nemar i nemoral plaćaju stravičnu cenu. Ti ljudi, to smo mi.

Sećamo se velike bure koja se podigla kada je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost. Vama je blizak odnos muzike i književnosti, pisali ste o tome. Koji su najmarkantniji primeri „poezije u rok muzici" na primer?

– Dilana već duže od pola veka pokušavaju da ubede da digne ruke od pevanja, jer, zaboga, on nije nikakav pevač. Od 2016. godine, kada je dobio Nobelovu nagradu, značajno se povećao broj onih koji bi da mu objasne da to što piše nije poezija, te da uprkos pomenutoj izvikanoj nagradi, on ipak nije pesnik. Srećom, on ničim ne nagoveštava da ima nameru da posluša te dobronamerne preporuke, što je pokazao i dvema novim pesmama objavljenim tokom proteklih nekoliko nedelja. Ako se poezija prepoznaje i po tome što u čitaocu/slušaocu stvara ushićenje ili divljenje ili neku svečanu tugu ili sve to odjednom, onda i te dve pesme, kao i mnoge druge iz pera istog autora, jesu poezija. Kao što je poezija ono što su pisali Lenard Koen i Džim Morison, ono ono što pišu Nik Kejv i Peti Smit... spisak je dugačak, neka ga svako dopuni za sebe.

Predajete na Filološkom fakultetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Svedoci smo kako se brzo organizovala nastava „na daljinu“. Kada je obrazovni proces u pitanju, mislite li da je digitalni aspekt nastave njena budućnost, da li bi to bilo dobro i kako uspostaviti ravnotežu između analognog i digitalnog?

– Digitalni vid nastave svakako jeste značajan deo njene budućnosti, zbog toga što pruža mnoge mogućnosti koje „klasičnoj“ nastavi nisu na raspolaganju, pre svega mogućnost da se istovremeno obraćate studentima koji ne samo da nisu s vama u istoj prostoriji, već su raštrkani po raznim delovima sveta, a povezani idejama i znanjem koje s njima razmenjujete. Takav vid komunikacije može da bude izuzetno plodotvoran ne samo u kataklizmičnim vremenima koja onemogućavaju okupljanje, već i u takozvanim „normalnim“ okolnostima – ako takve još postoje.

A da li će, ako je tako, uopšte opstati i tradicionalni vid nastave, onaj koji postoji od pamtiveka, onaj u kome se učitelj bez posrednika obraća učenicima? Hoće, kao što je „klasična“ knjiga – protivno mnogim predviđanjima – uspela da preživi nalet elektronske. Nije sve u elektronici i digitalnom svetu. Mnogo toga što postoji samo u analognom nezamenljivo je – samo što, zagledani u ekrane, to sve češće zaboravljamo. A ne bi trebalo.

Intervju s Ju Huaom @ 27.04.2020.

Intervju s kineskim piscem Ju Huaom koji već tri meseca nije izašao iz svog stana u Pekingu, uradila je Vojka Pajkić za sajt RTS-a. Pisac smatra da će pandemija promeniti uobičajeno značenje reči kao što je druženje, a svakako će je pamtiti po novom romanu, koji piše u kućnoj izolaciji.
Brzina promena u kineskom društvu, od njegovog odrastanja u vreme kulturne revolucije do ekonomski sve superiornije države, takvog je inteziteta da još uvek traži svoju definiciju i tumačenje. Ju Hua upravo se kontinuirano u svojim delima bavi sudbinom malog čoveka u vrtlogu velikih društvenih promena u Kini.
Roman "Živeti" je, zajedno sa "Hronikom trgovca krvlju istog pisca", po izboru sto kineskih književnih kritičara, uvršten na listu deset najuticajnijih kineskih romana poslednje decenije 20. veka, a hongkonški Azijski nedeljnik proglasio jednim od sto najboljih kineskih romana veka.

Dobre kritike i velika pažnja čitalaca dočekali su i roman "Sedmi dan", zbirku priča "Ja nemam svoje ime", dok je knjiga "Kina u deset reči" postala amblematična kada je stvaralački portret ovog književnika u pitanju. Srpski izdavač knjiga Ju Hua je „Geopoetika“, knjige sa kineskog prevodi Zoran Skrobanović kojem zahvaljujemo za prevod ovog intervjua.

Kako definišete ovo vreme globalne pandemije i globalne izolacije?

– Još ne znamo koliko je velika šteta koju je pandemija prouzrokovala u svetu, ali ono
što već sada sa sigurnošću možemo reći to je da je reč o najvećoj epidemiji u poslednjih sto godina.

Svi znamo za veliku epidemiju Španskog gripa koja se pre sto godina iz Sjedinjenih Država proširila velikom brzinom celim svetom i to najviše među vojnicima u toku Prvog svetskog rata.

Broj zaraženih i umrlih od koronavirusa nipošto neće biti tako visok kao u slučaju španske groznice, jer su sve zemlje na svetu preduzele stroge mere izolacije, što je od presudnog značaja, jer u trenutku kad i dalje nema odgovarajućeg leka i vakcine, takve mere predstavljaju jedini efikasan način da se spreči širenje zaraze.

Gde provodite izolaciju? Da li ste književno produktivni ili ste se posvetili nekim sporednim stvarima za koje nikada niste imali vremena?

– Sve vreme sam kod kuće u Pekingu i tri meseca nisam izašao iz stana. Devetnaestog januara ove godine prisustvovao sam večeri s prijateljima koji su u Peking došli iz drugog dela Kine i otad nisam izlazio.

Već tada smo znali da su se u Vuhanu pojavili neobjašnjivi slučajevi upale pluća, a 23. januara, Vuhan je zatvoren. U Pekingu su takođe uvedene stroge mere kontrole, pa je i moj komšiluk vrlo brzo zatvoren i niko spolja nije više mogao da uđe.

Poslednja tri meseca, neprestano pišem i upravo završavam svoj novi roman. Nadam se da će moj srpski prevodilac Zoran Skrobanović brzo završiti s prevodom romana Braća, jer ga ove godine čeka novi prevodilački poduhvat.

U knjizi "Kina u deset reči" pišete o tome kako su veliki događaji predstavljali prekretnicu i za značenje reči, tako da je prvobitni sadržaj u potpunosti odbačen i zamenjen novim. Šta mislite, šta će biti posle pandemije sa sasvim jednostavnim značenjima reči, koja smo pre koronavirusa poznavali?

– Možda će se promeniti značenje uobičajenih reči kao što je, recimo, „druženje“. Sad se naglašava važnost „društvenog distanciranja“, a ako je prilikom druženja potrebno držati distancu, onda se značenje reči „druženje“ promenilo, jer druženje podrazumeva ukidanje distance među ljudima, iste one distance koju sad valja poštovati.

Koliko će po Vama, koronavirus promeniti onu svakodnevnu ljudsku toplinu, običaj da se pozdravimo i zagrlimo?

– U Kini, a posebno u gradovima kao što je Peking, ljudi sada na ulici nose maske. Ja, doduše, nisam izlazio u grad, samo sam povremeno šetao po svom komšiluku, pa sam i ja morao da stavim masku na lice. U protivnom, osećao bih se neprijatno, jer ih svi ostali nose.

Dakle, epidemija korona virusa kod nas u Kini nije samo promenila naviku da se na ulici rukujemo ili zagrlimo, već ne možemo jedni drugima ni da vidimo lica.

Nadam se da je sve to privremeno i da će novouspostavljene navike nestati zajedno s virusom, pa ćemo opet moći da se družimo bez distanci.

Kakvom se svetu nadate posle svega? Šta Vas plaši kada je mali običan čovek u pitanju?


– Ne znam kako će svet izgledati posle pandemije, ali svakako će doći do promena. Bojim se da su lanci proizvodnje i nabavke već pretrpeli ogromnu štetu, što će dovesti do talasa nezaposlenosti i gubitka poslova.

Koje su Vam sitnice tokom izolacije postale važne i čemu se radujete u ovom začudnom vremenu?

– Pošto se i inače bavim pisanjem i to kod kuće, izolacija mi nije teško pala, posebno jer je provodim sa porodicom. Često se okupimo da zajedno pogledamo neki film, a onda svako ode da se bavi svojim poslom. Što se mene tiče, kućna izolacija se ne razlikuje mnogo od života koji sam prethodno vodio, samo što nema druženja, pa mogu na miru da pišem.

Niste skoro dolazili u Srbiju. Šta Vam se tokom tog vremena događalo na književnom planu?

– Poslednji put sam bio u Srbiji u januaru 2018. godine i u pravu ste, otad su prošle već dve godine. U međuvremenu sam često putovao u inostranstvo, a prošle godine mi se otac razboleo i bio je primljen u bolnicu u Šangaju.

Zbog toga sam u Šangaju proveo pet meseci, pa sam često morao da prekidam pisanje. Ove godine, od izbijanja epidemije ne mogu nikud da idem, već mogu samo da pišem i mogu vam reći, dobro mi ide, pa bi do kraja ove godine trebalo u Kini da objavim svoj novi roman.

Kada možemo ponovo da Vas očekujemo u Srbiji?

– Dosad sam tri puta dolazio u Srbiju. Volim Srbiju, jer u njoj žive moji najbolji prijatelji i najbolji čitaoci. Prvobitno je trebalo da dođem na proleće ove godine, što znači baš u ovo vreme, ali pandemija korona virusa me je sprečila. Čim pandemija prođe, dolazim.

*Preveo sa kineskog: Zoran Skrobanović

Čestitka i saopštenje UPIS-a povodom Svetskog dana knjige i autorskih prava @ 23.04.2020.

Čestitajući Svetski dan knjige i autorskih prava čitaocima, Udruženje profesionalnih izdavača Srbije podseća kulturnu javnost i nadležne ustanove da je neophodno da knjiga bude istaknutiji i značaniji element kulturnog delovanja i zaštite autorskih i reprografskih prava.

Pandemija koronavirusa s kojom smo se suočili kao pojedinci različitih zanimanja, ali zajedničkih strahova ponovo nas je podsetila, kao i sve velike krize u prošlosti ili u sadašnjosti, da su dobre i pametne knjige iz savremene ili klasične književnosti i humanistike najsigurnija uporišta, najpouzdanije tačke oslonca, najbolja i najprimenjivija rešenja i za pojedinca i za čitavo društvo.

U danima globalnog karantina mnoge mere i preporuke nisu se pokazale ni kao dobre, ni kao pouzdane i korisne. Nisu se pokazale kao dobre ni mnoge naše navike. Ali su se knjige pokazale kao izlaz koji nije doveden u sumnju. Pandemija nam je potvrdila da je elektronska komunikacija najbrža i najefikasnija, da su se i obrazovani podsticaji preselili u elektronski prostor, ali da je knjiga i dalje neprevaziđeni prostor za susret sa tekstom i najpouzdaniji oslonac u učenju.

Udruženje profesionalnih izdavača Srbije smatra da je neophodno da biblioteke u gradovima Srbije budu opremljenije knjigama u većoj meri nego sada i da budu prilagođene izazovima novog vremena kako bi izašle ususret čitaocima novih generacija i novog senzibiliteta. Nephodno je da se obnovi mreža školskih biblioteka u Srbiji kao jedan od nezaobilaznih načina da knjige budu dostupne svima, ali i kao dragocen način za stvaranje novih čitalaca.

Udruženje profesionalnih izdavača Srbije u okviru svojih humanitarnih aktivnosti i dalje će poklanjati knjige i nagrađivati pojedince i ustanove ali se smatra da sastavni deo kulturne politike i solidarnosti celog društva mora biti osnivanje specijalizovanih biblioteka u bolnicama, domovima za stare, dečjim prihvatilištima, sigurnim ženskim kućama, kao i u svim drugim socijalnim ustanovama u kojima u kontinuitetu boravi veći broj ljudi.

Svetski dan knjige i autorskih prava nipošto nije prilika da ritualno govorimo o značaju i vrednostima knjige. Svaki dan treba da bude dan u kome smo, kao pojedinci i kao društvo, učinili nešto za knjigu. Ali na Svetski dan knjige Udruženje profesionalnih izdavača Srbije mora da podseti da su autorska i reprografska prava ugrožena kao nikada u istoriji knjige. Pandemija u čijoj senci živimo pokazalo je očiglednom još jednu pandemiju: to je pandemija piraterije i kršenja autorskih prava, pri čemu se knjige u najrazličitijim formatima dele na internetu i društvenim mrežama. Međutim, piraterija nije samo predmet internet aktivizma, ona je masovno i organizovano prisutna u mnogim obrazovnim i kulturnim institucijama, čime se nanose nesagledive štete autorima i profesionalnim izdavačima. Poštujući autorska prava, svako od nas podstiče posvećenost, originalnost, inovativnost pojedinaca i omogućava nastanak novih vrednih dela.

Bez poštovanja autorskih prava neće biti ni novih ideja, ni novih knjiga, ni novih vrednosti. Utoliko autorska i reprografska prava nisu samo u interesu autora i izdavača nego čitavog društva.Stoga koristimo priliku da čestitamo jubilej, vek postojanja Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije i želimo da istrajno i dalje radi svoj posao i u narednom veku!

Zoran Hamović, predsednik  

Upravni odbor: Bora Babić, Gojko Bozović, Vladislav Bajac, Zoran HamovićPetar Živadinović

"Zmajevi od papira" Mire Otašević na makedonskom @ 16.04.2020.

U izdanju vodeće izdavačke kuće "Ars lamina" iz Skoplja ovih je dana objavljen roman "Zmajevi od papira" istaknute, nedavno preminule spisateljice iz Beograda Mire Otašević, objavljeno je u dnevnim novinama "Politika". Knjigu je prevela Alida Muča, a pogovor je napisao makedonski pisac i dramaturg Tomislav Osmanli. U središtu ove, inače prve knjige Mire Otašević objavljene u Makedoniji, sugestivno je opisan dramatični životni put arhitekte Selmana Selmanagića, jednog od značajnih učenika međuratne avangradne škole "Bauhaus" u Nemačkoj, nakon Drugog svetskog rata graditljea i profesora visokog međunarodnog renomea koji je ostao da živi i radi u posleratnom Berlinu.

Bisera Bendevska, urednica, izjavila je u ime izdavačke kuće "Ars lamina" povodom objavljivanja ovog dela: "Srećni smo što u našem portfoliju imamo vrhunski prevod romana visprene i eruditne autorke Mire Otašević i što se "Zmajevi od papira" pojavljuju na makedonskom jeziku istovremeno kada se obeležava stogodišnjica nenadmašnog "Bauhausa". Makedonski čitaoci će imati priliku da nauče o istorijskim tokovima Drugog svetskog rata kroz ličnu priču Selmana Selmanagića, učenika "Bauhausa" iz Srebrenice, koji uspeva da preživi nacizam i izgradi međunarodnu reputaciju kao arhitekta koji je učio od najboljih. I sve to zahvaljujući prefinjenom  knjževnom stilu autorke Mire Otašević i odličnom prevodu Alide Muča.“

Uskoro će se u izdanju skopskog „Begemota“, isto ugledne makedonske izdavačke kuće, pojaviti i još jedan roman Mire Otašević „Ničeova sestra“, čiji prevod na makedonski takođe potpisuje Alide Muča.

Mira Otašević od 20. do 24. aprila samo na RTS-u @ 16.04.2020.

Povodom rođendana Mire Otašević (Beograd, 20. april 1944 - Beograd 30. avgust 2019) od ponedeljka  20. aprila do petka 24. aprila 2020. godine na RTS 2 prikazivaće se emisije i prilozi o Miri Otašević, kao i emisije, odnosno TV programi koje je ona stvarala ili u čijem stvaranju je učestvovala. Prva tri dana u tri nastavka biće prikazan snimak komemorativnog skupa koji je održan u Klubu RTS-a, a koji su snimale kamere emisije "Trezor" i u kojem su učestvovali brojni umetnici, prijatelji i saradnici Mire Otašević.

Ponedeljak, 20.04.2020. u 7:29 i 1:50

Sećanja na Miru Otašević, zatim dve njene emisije: o Milošu Đuriću i Samjuelu Beketu

Utorak, 21.04.2020. u 6:21 i 0:15

Sećanja na Miru Otašević, zatim emisije o Stojanu Ćeliću i Jeleni Šantić

Sreda, 22.04.2020. u 6:24 i 1:10

Sećanja na Miru Otašević, zatim dve emisije o "Operi za tri groša" i stotoj predstavi "Kosa"

Četvrtak, 23.04.2020. u 6:23 i 0:55

Emisije Mire Otašević: o Jonesku i nekoliko kraćih TV formi

Petak, 24.04.2020. u 6:25 i 1:20

Rani TV radovi Mire Otašević: "Čučuk Stana" i "Braća Morići"

Petak, 24.04.2020. na RTS SVET u 0:10

O radu školskog programa i programa za decu u periodu od 1972. do 1976. godine

Miroslava Otašević je bila dramaturg, scenarista, književnik, urednik u Televiziji Beograd od 1971. do 2001. Dramaturg i scenarista u redakcijama muzičkog i dečijeg programa, zatim autor i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: Vreme praznih stranica, Osmeh Margaret Jursenar, Splav meduza, Petrijin venac, Slučaj Harms, Šumanović-komedija umetnika... Koautor je serije "Teveteka" (1998-2000), inicijator osnivanja Muzeja televizije (od 1993), direktor Međunarodnog festivala filmova o ljudskim pravima "Jedan svet" (Beograd, 2001). Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja Spojni sudovi (1980) i šest romana: Magamal (Geopoetika, 1994), Ničeova sestra (Geopoetika, 1999), Beket i jastog (Geopoetika, 2005), Zmajevi od papira (Geopoetika, 2008), Zoja (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen Gorgone (Geopoetika, 2017). Romani Zoja i Gorgone našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine.

Preporučujemo
Hinduizam Milica Bakić-Hayden

Izvrstan, problemski, ali i istorijski uvod u hinduizam, u kojem se na obuhvatan i koherentan način razmatraju svi bitni konstitutivni elementi ove velike svetske religije. Takav pristup je doista retkost u indologiji, a u nas ga (sa izuzetkom, možda, Čedomila Veljačića) još nije primenio nijedan autor, uključujući ne samo Srbiju nego i bivšu Jugoslaviju. Ovoj knjizi će se čitalac vraćati kao nekoj maloj, ali pouzdanoj, enciklopediji svaki put kad treba da razjasni neki od pojmova vezanih za hinduizam. 

Više o knjizi
Geopoetika na sajmu knjiga u Podgorici

Geopoetika će sa svojim izdanjima biti prisutna na 7. Internacionalnom sajmu knjiga u Podgorici koji će se održati u Bemax areni od 6. do 10. oktobra. Radno vreme sajma je od 10 do 21 čas, a ulaz je slobodan.

Dalje
Najčitanije

Bajni svete, gde si ti Sali Runi @Svet proze

Prvo lice jednine Haruki Murakami @Svet proze

Plamen Lenard Koen @Notni spisi

Poodmaklo Nina Like @Svet proze

Hinduizam Milica Bakić-Hayden @Krug

Čovek u crvenom kaputu Džulijan Barns @Krug

Nebulozni poslovi Dejvid Grejber @Slobodni svet