Paulina Šizijane
Paulina Šizijane je rođena 1955. godine u protestantskoj porodici, u Manžakazeu, u južnoj mozambičkoj pokrajini Gazi, a u ranom detinjstvu se preselila u glavni grad Maputo (tada Lourenso Markes). Piše romane i kratke priče. Studirala je lingvistiku na Univerzitetu Eduardo Mondlane u Maputu. Odrasla je u neasimilovanoj porodici, gde je kontakt s kolonistima bio strogo zabranjen. Rano se udala, ali se razvela već u svojim dvadesetim, da bi se školovala i posvetila pisanju. Spada među najpoznatije mozambičke autore.
Književnu karijeru počela je 1984. pričama u mozambičkoj periodici. Objavivši 1990. godine Ljubavnu baladu vetru (Balada o Amor ao Vento), Paulina Šizijane je postala prva žena autorka romana iz Mozambika. Objavila je još i: Vetrove apokalipse (Ventos do Apocalipse, 1996), Sedmu zakletvu (O Setimo Juramento, 2000), Jarebičin radosni poj (O Alegre Canto da Perdiz, 2008). Njena dela su izazvala polemike o brojnim socijalnim temama, među njima i o poligamiji.
Kao mlada, aktivno je učestvovala u političkom pokretu Frelimo (Front za oslobođenje Mozambika), ali ubrzo prestaje da se bavi politikom i posvećuje se pisanju. Jedan od razloga zbog kojih je napustila politiku bilo je razočaranje političkim odlukama Frelimoa nakon osamostaljenja, pogotovo zbog prozapadnjačke politike i unutrašnjih podvojenosti u pokretu i, između ostalog, licemerja prema ekonomskoj slobodi žene. Zato u svom pisanju često odražava socijalne teškoće u zemlji opustošenoj i podeljenoj oslobodilačkim ratom i građanskim sukobima posle osamostaljenja.
Stil Pauline Šizijane često se definiše kao politički i feministički, ali njoj je pisanje misija, način izražavanja teškoća s kojima se susreće žena suočena s heterogenošću mozambičkih kulturnih tradicija i novouspostavljenog pravnog i administrativnog sistema.
Za sebe kaže da nije romanopisac, već da priča priče, jer svoje stvaralaštvo bazira na bogatom nasleđu usmenog pripovedanja svog naroda.
Za roman Nikeče: priča o poligamiji, Paulina Šizijane je 2003. dobila nagradu „Hose Kraveirinja“.
U ovom romanu koji se teško ispušta iz ruku, čitalac ima priliku da se upozna s delom Brazila koji se ne uklapa u našu uobičajenu sliku o toj zemlji i koji je egzotičan čak i velikom broju Brazilaca. Opisujući palanački mentalitet primorskog mesta koje još nije našlo svoje mesto u novom veku, autor donosi razmišljanja i nedoumice mladog čoveka koji pokušava da shvati svoju ulogu u svetu, da sebi objasni ko je on, ko su drugi, da li se može voleti, da li se može praštati i da li praštanje ičemu služi.
Više o knjizi
Huan Oktavio Prens preminuo je 14. novembra 2019. godine u 87. godini života.
Rođen je u Ensenadi (La Plata), 1932. godine. Rodnu Argentinu napustio je 1975, kao politički emigrant. Od 1962. do 1967. i od 1975. do 1978. godine živeo je u Beogradu gde su mu se i rodile dve ćerke, da bi se 1978. godine definitivno nastanio u Trstu. Za sebe je voleo da kaže da je Jugoitaloargentinac. Prens je svoj radni vek proveo kao univerzitetski profesor španskog jezika i književnosti, a od sedamdesetih godina prošlog veka stekao je međunarodni ugled kao pesnik. Autor je velikog broja zbirki pesama i priča, i dva romana koja su oba objavljena i na srpskom jeziku. Izdavačka kuća Geopoetika objavila je 2016. godine njegov poslednji roman Višak identiteta u prevodu Gordane Ćirjanić.
Dalje
Nikeče
Paulina Šizijane
@Svet proze
Godina izdanja: 2014
Cena: 913,00 din
