Pišući poveliku i ambicioznu knjigu o sreći (sa svim, razumljivim, ograničenjima), Mekman se našao u nezavidnoj ulozi nekoga ko sreću definiše, istražuje je u prošlosti, prepoznaje u sadašnjosti... A nju je tako teško uhvatiti. No njegova hrabrost nije ustuknula pred zastrašujuće vidljivim praznim stranicama sreće u istoriji.
Zapadni svet iskazao je potrebu za srećom još u demokratiji antičke Grčke i dosledno je se držao do danas. Evropa i Amerika od vere u nju nisu odustale; otud se za sreću može reći da je postala moderna zapadna religija, drugačije i viđena i shvaćena nego na Istoku. Zar to ne potvrđuje i Mekmanova rečenica: „Možemo biti srećni, bićemo srećni, trebalo bi da budemo srećni. Imamo pravo na sreću“?
Istorija sreće nije nikakva knjiga-recept za ostvarenje sopstvene sreće. Ovo je ozbiljna studija, jedna od mogućnih, koja svakako pokriva široku lepezu čovekovih pitanja o sreći kroz vekove i kulture. Osim što nudi kontinuiranu i jarku sliku sreće na stručan način, ona vešto komunicira sa čitaocem otvarajući nova pitanja i zagonetke.„Entoni Ešli Kuper, značajan moralista iz osamnaestog veka, zapitao se jednom prilikom: ’Ako je filozofija, kao što mi mislimo, proučavanje sreće, zar ne bi svako, na ovaj ili onaj način, morao vešto ili nevešto filozofirati?’ Moje iskustvo govori da je odgovor na ovo pitanje gromoglasno da. Stoga sam u ovoj knjizi pokušao da se obratim tom možda mitskom biću, a svakako ugroženoj vrsti, ’prosečnom čitaocu’, da pišem, nadam se, bez gledanja s visine, ali da istovremeno uložim svestan napor da sve prikažem živopisno i interesantno, ali i da analiziram i objašnjavam. Čak sam nastojao da knjiga bude zabavna i duhovita.“

Darin Mekman, Iz Predgovora