Putovanje na kraj jezika D. Babića je daleko od uobičajenog poimanja autobiografije - uprkos velikoj prisutnosti autobiografskih reminescencija. To je pre jedno (samo) ironično preispitivanje kako svog ličnog tako i takozvanog kolektivnog ili, bolje rečeno, generacijskog iskustva, sticanog od godina ratnog detinjstva preko mladalačkog posleratnog otiskivanja u svet, čije su granice sa naporom probijane. Babićeva knjiga je delimični i „epistolarni roman", lutanje kroz lavirint pročitanih knjiga, „veliko spremanje" „sećanja" i „biografije". Daleko je od kozmetičkog (tako uobičajenog) „peglanja" potrošenog vremena. Način na koji Babić piše je opor, ponekad nemilosrdan i prema sebi i prema drugima... Njemu očigledno nije bliska anestezija lažiranja stvarnosti.
Sve to čini da Putovanje na kraj jezika poseduje sve osobine uzbudljivog i dinamičnog štiva.
Prilog za biografiju
Da čovek može teško da oboli čitajući knjige, znao sam od detinjstva i mnogo pre odraslog hijerarhizovanja siromašnog hidalga, oca svih teških bolesnika, koji sam, na konju, ratuje sa glomaznim propelerima u sopstvenoj glavi. Pošto ni u Kruševcu, ni u njegovoj blizini, nisu postojale nikakve slične naprave, iako je ludaka bilo na sve strane, mučio sam se tokom Drugog svetskom rata, dok sam bio mali, da zamislim kako izgleda čovek nesrpskog porekla, mršav i načitan, na putu za Kosovo polje. Nisam ni slutio u kakvom opasnom srodstvu sa Hiljadu i jednom noći živi ovaj fantom, onim duhovima, olujama i bunarima, jednim malim izvodom iz bolesne mašte takođe, koji se već smestio u moj orijentalni mozak između Istoka i Zapada.
Dragan Babić (1937 - 2013)
