Mario Rodrigo Rej Rosa Garsija Salas (1958, grad Gvatemala) gvatemalski je pisac i prevodilac, dobitnik Nacionalne nagrade za književnost Migel Anhel Asturijas (2004) i lberoameričke nagrade za književnost Hose Donoso (2015), jedan od najvažnijih savremenih pisaca Srednje Amerike. Rođen u imućnoj građanskoj porodici italijanskog porekla, još kao dete počeo je da putuje sa ocem, uglavnom po Meksiku i Centralnoj Americi, ali obišli su i deo Evrope, da bi sudbinu večitog lutalice započeo već sa osamnaest godina, kad je po završetku srednje škole godinu dana sâm putovao po Evropi (London, Nemačka, Španija). Nakratko se vratio u Gvatemalu, da bi već 1979, poput svog zemljaka i brata po peru, Eduarda Halfona, napustio zemlju zbog atmosfere nasilja i bezakonja koji su vladali u njoj, i preselio se u Njujork, gde je pohađao filmsku školu, ali je nije završio.
Za njegovu književnu sudbinu ključni su saradnja i prijateljstvo sa američkim piscem Polom Boulsom, čiju je radionicu kreativnog pisanja pohađao neko vreme u Tangeru, u Maroku. Bouls je preveo više dela Reja Rose i otvorio vrata ovog autora međunarodnoj publici. Gvatemalac mu se odužio 2004. filmom Ono što je sanjao Sebastijan, posvećenom Boulsu i premijerno prikazanom na festivalu Sandens u Park Sitiju (SAD), kasnije na Berlinskom filmskom festivalu. Od 1992. Rej Rosa ima svoju „bazu“ u Gvatemali, ali stalno putuje - u Njujork, Kolumbiju, Španiju, Maroko - i intenzivno se bavi prevodilaštvom. To mu pomaže da izgradi apstraktni stil lišen lokalne boje, nevezan za određenu latinoameričku sredinu, koji je u početku podsećao na poeziju u prozi, da bi kasnije poprimio čvršću formu - uglavnom kratkih romana i novela. Napisao ih je dosad četrnaest, među kojima su istaknutiji i prevedeni na više jezika: El Cojo bueno (1996, Dobri ćopa), La orilla africana (1999, Afrička obala), Piedras encantadas (2001, Začarani obluci, Geopoetika, 2026), Caballeriza (2006, Štala), El material humano (2009 i 2017, Ljudski materijal), Los Sordos (2012, Gluvi), Carta de un ateo guatemalteco al Santo Padre (2020, Pismo gvatemalskog ateiste Svetom Ocu) i Metempsicosis (2024, Metempsihoza).
Rej Rosa je takođe autor zbirki kratkih poetskih priča El cuchillo de mendigo (1986, Prosjakov nož) i EI agua quieta (1989, Tiha voda), kao i četiri zbirke dužih pripovedaka - Carcel de arboles (1991, Zatvor drveća), Lo que soño Sebastián (1994, Ono što je sanjao Sebastijan), Otro zoo (2005, Drugi zoološki vrt) i najbolja od svih, Ningun lugar sagrado (1998, Nijedno sveto mesto), koju kritika smatra jednom od najboljih pripovedačkih knjiga s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Rej Rosa za sebe kaže da ne planira unapred kako će pisati svoje knjige, već se prepušta da ga logika napisanog teksta vuče „na pravu stranu“; njegova proza - kao i njegov život - izrazito je kosmopolitska, iako ga to ne sprečava da u mnogim delima pruži duboko promišljenu verziju svoje Gvatemale.