Neki čovek slučajno zgazi kolima dečaka koji jaše konja ulicom. Vinovnik pobegne iz straha od posledica tog nesrećnog slučaja. Tako počinje, sjajno razvijen, teskobni zaplet: zlosrećni događaj poprima izuzetne društvene i političke razmere kad se otkrije identitet dečaka i njegovih staratelja.
Lapidarnim stilom, preciznim ritmom i čvrstom unutrašnjom logikom pripovedanja, Rej Rosa otkriva čitaocu društvenu pozadinu jedne Gvatemale koja se bori da preživi sopstvene protivrečnosti. „Gvatemala, divna zemlja ružnih ljudi. Mala republika u kojoj nikad nije ukinuta smrtna kazna, a linčovanje je jedina trajna manifestacija društvene organizacije. ( ... ) Grad Gvatemala, prototip tvrdog grada, u kojem se bogataši prevoze blindiranim kolima, a najuspešniji poslovni ljudi nose pancir košulje. ( ... ) Ovde ništa nije kao što izgleda. Pogledaj ovog sedamdesetogodišnjeg parajliju: najviše se ponosi što živi sâm i nikad nikome ne telefonira. Sâm kaže da mu je srce od kamena.“
Ovim ekonomičnim, uznemirujućim tekstom koji ne dopušta ravnodušnost, Rej Rosa potvrđuje svoju prefinjenu darovitost jednog od najznačajnijih srednjoameričkih pisaca. Autora čija originalnost nema ni sledbenika ni epigona, udaljenog od svih opštih mesta, poput čuvara jezika u kojem nijedna reč ne samo da nije suvišna, već je neophodna.
Branko Anđić
Mario Rodrigo Rej Rosa Garsija Salas (1958, grad Gvatemala) gvatemalski je pisac i prevodilac, dobitnik Nacionalne nagrade za književnost Migel Anhel Asturijas (2004) i lberoameričke nagrade za književnost Hose Donoso (2015), jedan od najvažnijih savremenih pisaca Srednje Amerike. Rođen u imućnoj građanskoj porodici italijanskog porekla, još kao dete počeo je da putuje sa ocem, uglavnom po Meksiku i Centralnoj Americi, ali obišli su i deo Evrope, da bi sudbinu večitog lutalice započeo već sa osamnaest godina, kad je po završetku srednje škole godinu dana sâm putovao po Evropi (London, Nemačka, Španija). Nakratko se vratio u Gvatemalu, da bi već 1979, poput svog zemljaka i brata po peru, Eduarda Halfona, napustio zemlju zbog atmosfere nasilja i bezakonja koji su vladali u njoj, i preselio se u Njujork, gde je pohađao filmsku školu, ali je nije završio.
Za njegovu književnu sudbinu ključni su saradnja i prijateljstvo sa američkim piscem Polom Boulsom, čiju je radionicu kreativnog pisanja pohađao neko vreme u Tangeru, u Maroku. Bouls je preveo više dela Reja Rose i otvorio vrata ovog autora međunarodnoj publici. Gvatemalac mu se odužio 2004. filmom Ono što je sanjao Sebastijan, posvećenom Boulsu i premijerno prikazanom na festivalu Sandens u Park Sitiju (SAD), kasnije na Berlinskom filmskom festivalu. Od 1992. Rej Rosa ima svoju „bazu“ u Gvatemali, ali stalno putuje - u Njujork, Kolumbiju, Španiju, Maroko - i intenzivno se bavi prevodilaštvom. To mu pomaže da izgradi apstraktni stil lišen lokalne boje, nevezan za određenu latinoameričku sredinu, koji je u početku podsećao na poeziju u prozi, da bi kasnije poprimio čvršću formu - uglavnom kratkih romana i novela. Napisao ih je dosad četrnaest, među kojima su istaknutiji i prevedeni na više jezika: El Cojo bueno (1996, Dobri ćopa), La orilla africana (1999, Afrička obala), Piedras encantadas (2001, Začarani obluci, Geopoetika, 2026), Caballeriza (2006, Štala), El material humano (2009 i 2017, Ljudski materijal), Los Sordos (2012, Gluvi), Carta de un ateo guatemalteco al Santo Padre (2020, Pismo gvatemalskog ateiste Svetom Ocu) i Metempsicosis (2024, Metempsihoza).
Rej Rosa je takođe autor zbirki kratkih poetskih priča El cuchillo de mendigo (1986, Prosjakov nož) i EI agua quieta (1989, Tiha voda), kao i četiri zbirke dužih pripovedaka - Carcel de arboles (1991, Zatvor drveća), Lo que soño Sebastián (1994, Ono što je sanjao Sebastijan), Otro zoo (2005, Drugi zoološki vrt) i najbolja od svih, Ningun lugar sagrado (1998, Nijedno sveto mesto), koju kritika smatra jednom od najboljih pripovedačkih knjiga s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Rej Rosa za sebe kaže da ne planira unapred kako će pisati svoje knjige, već se prepušta da ga logika napisanog teksta vuče „na pravu stranu“; njegova proza - kao i njegov život - izrazito je kosmopolitska, iako ga to ne sprečava da u mnogim delima pruži duboko promišljenu verziju svoje Gvatemale.
