„Afrika... Za moju majku bila je to reč koju je izgovarala bez tračka nelagode – kao da je bila njeno vlasništvo, kao da živi sjedinjena s njom. A ja sam znao da bi trebalo da se i ja s njom osećam podjednako lagodno i prirodno. Na kraju krajeva, nije li upravo to ljubav? Umesto toga, osećanje koje sam gajio prema njoj bilo je suviše vrelo, neuravnoteženo i grozničavo, kao napad malarije. Osećao sam da bi reči ’ljubav’ trebalo pristupiti veoma obazrivo, posebno onda kad se dovodi u vezu s Afrikom – i sve vreme motriti na remen s pištoljem – pošto je ta reč često označavala neku vrstu ubistva.“
Smešten u vremenski okvir druge polovine dvadesetog veka, roman Ljubavnici moje majke je povest o jednom čoveku, jednoj ženi i, povrh svega, jednom kontinentu, ispričana iz vizure mladića koji odrasta kraj nedokučive i gorostasne majke. Ona veći deo njegovog detinjstva provodi u lovu na bufale i slonove, pilotiranju lakim avionima iznad Zanzibara, Kaira ili Johanesburga ili posvećeno štrikajući... Iako ženstvena na način koji bi se teško mogao uklopiti u stereotipno poimanje te reči – autor je poredi sa okeanima, zemljotresima i plimskim talasima – ona poput magneta privlači rojeve neobičnih muškaraca. U pokušaju da razume šta za njegovu majku znači ljubav, Aleksander zapravo traži svoj put kući i mir sa gradom koji, poput nje, počiva na suprotnostima.
S trezvenim i demistifikatorskim odnosom prema istoriji i realnosti, služeći se živopisnim i nesvakidašnjim likovima, pisac nas provodi kroz mračne tunele afričkih rasnih sukoba, lažne revolucije, njenih privremenih pobednika i večitih gubitnika. Iako nas na ovom putu sve vreme drži za ruku, njegov stisak je čvrst, a sve što nam govori duhovito je, promišljeno i – direktno!
Iako Afrika deluje nepremostivo daleko, čitaoci će s lakoćom i uživanjem prepoznati slike iz života u svetu koji je u isto vreme pun nežnosti i nasilja, šarma i tegobe, bola i ljubavi, a u tom prepoznavanju otkriti i autorovo uverenje da nam je potreba da budemo voljeni i da negde i nekome pripadamo, svima zajednička, ma kako različiti bili.
Kristofer Houp, romansijer, pesnik i novinar, rođen je u Johanesburgu 1944, živi i radi u Francuskoj, a sebe naziva „lutajućim Južnoafrikancem".
Po objavljivanju prvih zbirki poezije Whitewashes (Belilo, 1971) i Cape Drives (Vožnje po Kejpu, 1974) za koju je dobio nagrade Thomas Pringle Engleske akademije Južnoafričke Republike i Cholmondeley, nagradu Društva pisaca Velike Britanije, Houp se sukobljava sa vlastima aparthejda i napušta Južnoafričku Republiku. Narednih petnaest godina provodi u dobrovoljnom izgnanstvu u Londonu, a potom, devedesetih, živi i u Moskvi i Beogradu. Sve vreme, međutim, u njegovim mnogobrojnim nagrađivanim delima preovlađuju teme koje se tiču rasizma i južnoafričkog društva uopšte. Njegov prvi roman Separate Development (Odvojeno razvijanje, 1981) odmah po objavljivanju zabranjen je u Južnoafričkoj Republici, a nagrađen priznanjem David Higham u Engleskoj.
U Britaniji potom izlaze zbirke poezije In the Country of the Black Pig (U zemlji crne svinje, 1981) i Englishman (Englez, 1985).
Među proznim delima izdvajaju se Kruger’s Alp (Krugerov vrh, 1984), roman za koji je dobio nagradu Whitebread, The Hottentot Room (Hotentotska soba, 1986), Black Swan (Crni labud, 1987), My Chocolate Redeemer (Moj čokoladni spasilac, 1989), Darkest England (Najmračnija Engleska, 1996), Me, the Moon and Elvis Presley (Ja, mesec i Elvis Presli, 1997), Heaven Forbid (Ne daj bože, 2001), Ljubavnici moje majke (My Mother’s Lovers, 2007, Geopoetika 2012), The Garden of Bad Dreams (Vrt ružnih snova i druge priče, 2008) i Lov na anđele (Shooting Angels, 2011, Geopoetika 2013) i Džimfiš (Jimfish, 2015, Geopoetika 2019).
Njegov roman Serenity House (Kuća spokoja, 1992) našao se u najužem izboru za nagradu Man Booker.
Pored proznih dela, Houp je napisao autobiografiju White Boy Running (Beli dečak trči, 1988), putopis Moscow! Moscow! (Moskva! Moskva!, 1990), za koji je dobio nagradu udruženja PEN, kao i biografiju zimbabveanskog predsednika Roberta Mugabea Brothers Under the Skin: Travels in Tyranny (Braća ispod kože: Putovanja u tiraniju, 2003) i Pokretni kafe bluz: U potrazi za novom Južnom Afrikom (The Café de Move-on Blues: In Search of the New South Africa, 2018), književno putovanje koje istražuje sadašnju Južnu Afriku postaparthejda u kojoj su iznevereni nade i snovi o nepostojanju rasnih razlika.
