Paralelna dva putovanja – jedno, petnaestogodišnjeg dečaka Kafke Tamure, koji napušta dom bežeći od oca s kojim nema nikakav odnos i od njegove edipovske kletve, i drugo, vremešnog Nakate, koji se nikada nije oporavio od neobjašnjivog gubitka svesti u detinjstvu, za vreme Drugog svetskog rata, što je imalo za posledicu da ne zna da čita i piše, ali ima sposobnost da komunicira s mačkama, čine zbunjujuću fabulu ovog remek-dela magičnog realizma koje nas od prve do poslednje stranice zapljuskuje slojevima najrazličitijih tema i motiva, čudnovatim, nadrealnim, uzbudljivim događajima i likovima. Džoni Voker koji ubija mačke da bi njihove duše smeštao u svirale, kiše riba i pijavica, koje se obrušuju s neba, vešta prostitutka koja citira Hegela, a čiji je makro – Sanders, lik kojeg je Murakami „pozajmio“ sa plakata američkog pilećeg carstva KFC, vojnici iz Drugog svetskog rata, i dalje mladići, za koje je vreme stalo a prostor ima drugu dimenziju...
Sve se u ovom romanu odvija u onom vakuum prostoru između sna i jave, gde uprkos surovim ubistvima i incestu, nema ni krivice ni greha, jer su ljudi samo prazne ljušture, promenljivi oblici koje popunjavaju duše u prolazu.
Ova knjiga je iznad svega slava slobode imaginacije, nesputanosti duha i kreacije, uživanje u putovanju kroz magični svet, jer „život je metafora“. Kao što je jedna junakinja u svojoj pesmi pod nazivom Kafka na obali mora „potpuno preskočila suvišne formalnosti poput značenja i logike i uspela da pronađe prave reči koje u pesmi baš tu treba da stoje. A te reči je uhvatila u snovima, kao što bi u vazduhu nežno zahvatila krila leptira u letu“, tako je i Murakami sazdao ovaj roman. A te slobodne reči tvore nekada i rečenice koje mogu objasniti i ljubav i istoriju i vreme i sećanje. Tako velike teme izrečene samo magijom. Na ovako originalan način, to ipak može samo Murakami.
Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka", nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor" – najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim" za slobodu pojedinca u društvu – najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen".
Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Potera za ovcom (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice na navijanje (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i Prvo lice jednine (2020); knjigu sećanja O čemu govorim kad govorim o trčanju (2007); knjigu eseja Pisac kao profesija (2015) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98).
Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce.
Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.
