Višestruko nagrađivani pisac donosi nam sažetu i značenjima pregnantnu priču u čijem je središtu lik izuzetno upečatljive žene. Elizabet Finč – profesorka, mislilac, učitelj, životna inspiracija – usmeravala je svoje studente da samostalno misle, izgrađuju stavove i pronalaze smisao u svome životu. U ishodištu čitave ove pripovesti stoji rasprava o Julijanu Otpadniku, njenom istorijskom istomišljeniku i saborcu kad je reč o preispitivanju ustaljenog monoteističkog svetonazora koji je oduvek dovodio do razdora među ljudima. Kad EF više ne bude, njen bivši student, u čijim su rukama njene beleške i dnevnici, biće podstaknut na duboko promišljanje ljubavi, prijateljstva, istorije i biografije.
Ova knjiga nije samo roman. Ona je posvećeni omaž filozofiji, pomno promišljanje istorije, poziv da mislimo svojom glavom. Pružajući nam priliku da preispitamo sopstvene pretpostavke i predstave o sebi i svetu, ona je pravi melem za dušu u ovom našem dobu.
„Barns je uvek inteligentan, često originalan i neobično zabavan. Elizabet Finč pruža obilje materijala za razmišljanje.“
Džon Self, The Times
„Nesvakidašnja pripovest.“
Stefani Kros, Daily Mail
„Elizabet Finč je zagonetno složena ukrštenica, inteligentnija i zamršenija verzija Floberovog papagaja.“
Frensis Vilson, Oldie
Džulijan Barns je rođen u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Dobio je više prestižnih nagrada i priznanja: nagradu Samerset Mom (Metrolend, 1981); Bukerovu nagradu (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998. i Artur & Džordž, 2005); nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri Medisis (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988) i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1994), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990–1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika, 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika, 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika, 2022), Promeniti mišljenje (2025, Geopoetika, 2025). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika.
Živi u Londonu.
